random

Dobrodošli na moj blog

29.07.2018.

JOJ SPARINE

joooooooooooooooooooooooooooooooooooooooj sparine. helem primljena sam na šumarstvo i tako te zajebancije. rega. ide život pješke onako generalno s tim da se nekad drama preseravam. i još jednom: jooooooooooooooooooooooooooooj sparine.

11.06.2018.

r a s p a d s i s t e m a

ja došla da kažem da nemam pojma šta radim, šta očekujem od života, sebe, prijatelja, porodice. svega. bukvalno ne znam ništa. et. prije je to bilo jednostavnije, vizija neke potpune i istinske sreće i slobode koju možeš da dijeliš s onima koje voliš, al meščini da ne ide to tako. doduše raščistila sam dosta stvari sama sa sobom i mnogo mi je drago zbog toga jer odmah živim nekako rasterećenije, ali imaš još mnogo toga tu da se složi. odnosi s familijom sve zamršeniji. realno. ne mogu ljudi da shvate mene i moj pogled na sve i svaki razgovor, svaki problem, sve, apsolutno sve s njima je beznačajno. ni emptaije ni saosjećanja ni razumijevanja, a kažu pružili mi sve. jebo te ba pare. ne treba mi ni fening. trebali su mi oni i naravno da nikad nisu bili tu da mi ponude izlaz, da ko ljudi pričamo. al eto, "dali su oni meni" i ja sam nezahvalno đubre. ha ja.

dumam šta da upišem, dumam kako da se osamostalim, dumam o svemu. jebe me to vrijeme, ta prolaznost i ti krajevi. i trenutak može bit vječnost al ja ga ne znam učinit vječnim sviju mi. et. helem, šumarstvo je još uvijek taj primarni izbor iako ću se kad tad pokajati, za arhitekturu mi se mrsko peglat', za akademiju je sad kasno, na geografiji su debili i ne sviđa mi se pmf općenito. i et, dakle šumarstvo. sretno mi.

šta je još bilo, bilo je svega vala tokom ovih 10ak mjeseci...uglavnom po lijepom sve pamtim. i taj jedan lik s kojim više od pola godine svaki dan muhaberim i još uvijek ne kontam na čemu smo. mislim realno eo leg'o mi je pravo i baš mi se svidio ali bi mi bilo žao da se sad skontamo jer šta ja znam, dvajs godina ja imam i ne znam ni kolko........neam pojma šta sam htjela reć. helem, bilo bi lijepo da negdje i nekad, nas dvoje, imamo nešto. et.

i šta sam još htjela da izaserem ovdje. neki proljev emocija al nisam sad raspoložena da tipkam. neam pojma. poenta je da ne znam đe gonim. a vakat je da usmjerim svoj život i da slomijem sve ove što me koče, uključujući i familiju.

17.03.2018.

odjeb

svega mi, eto, dođe mi da me nema. jednostavno da nestanem ko da me nikad nije ni bilo, ko da me niko nikad nije poznavo ni da sam ja ikad ikog poznavala. doklinčio mi je više koncept svega jer ne mogu da skontam neke stvari a polovično mi je također dosadilo. šta ja znam, osjećam se fuj jer znam da je ovo sad samo neki privremeni osjećaj i poslije će mi bit krivo što sam ovo objavila al nea veze. može neko i pomislit da sam bolesna drama, a nisam sviju mi, ja uživo samo dižem atmosferu i baš me raja, šta ja znam, onako, gotivi havarija. možda baš zato što sam opuštena i neam tih kompleksa raznih vrijednosti hahu, al baš ovakva se ni ne mogu uklopiti u neke šablone, koje šatro svi ne vole, svi izbegavaju a svi se uklapaju u iste. a ja NEĆU. jednostavno, mogu ponekad da bacim šupljak al to je forsiranje na treću i ne mogu ba. helem ne znam šta pišem, lutam, al onaj poenta je da se danas mrzim, mrzim apsolutno svih dosadašnjih 19 godina i mrzim ba et šta ja znam. nosi goni. željo igra za 45 minuta.